Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Za to što je moj­ko­vač­ka epo­pe­ja za pro­te­klih sto go­di­na po­pri­mi­la za­slu­že­ne mit­ske raz­mje­re i obi­ljež­ja, po­red svih zna­me­ni­tih isto­ri­ča­ra, hro­ni­ča­ra i is­tra­ži­va­ča ovog pe­ri­o­da cr­no­gor­ske isto­ri­je, ne­sum­nji­vo naj­ve­će za­slu­ge ima ha­dži Ra­do­van Be­ći­ro­vić – Tre­bje­ški. Ovaj bard srp­skog i cr­no­gor­skog pje­sni­štva na na­rod­nu ži­cu, naj­ve­ći maj­stor ri­mo­va­nog ep­skog de­se­ter­ca no­vi­jeg do­ba, pro­sla­vio se sti­ho­vi­ma o mo­žda naj­slav­ni­joj, naj­svje­tli­joj i naj­sve­ti­joj stra­ni­ci bur­ne, pa i tra­gič­ne cr­no­gor­ske isto­ri­je.
Isti­ne i prav­de ra­di, tre­ba od­mah re­ći, da uz Be­ći­ro­vi­ća, ve­li­ka za­slu­ga da ta epo­pe­ja ne pad­ne u za­bo­rav pri­pa­da i gu­sla­ri­ma, bez či­jih stru­na ni Moj­ko­vač­ka bit­ka ni pje­sma o njoj si­gur­no ne bi do­se­gli te astral­ne vi­si­ne i po­tra­ja­li cio je­dan vi­jek.
Be­ći­ro­vić i gu­sla­ri, pr­ven­stve­no Mi­lo­van To­mo­vić, Jo­van La­ki­će­vić i na­ro­či­to Bo­ško Vu­ja­čić, u sa­zvje­žđe sla­ve su uz­di­gli taj, u isto­ri­ji ne­za­map­će­ni pri­mjer žr­tvo­va­nja – „da iz­gi­ne voj­ska jed­na, za spas svo­ga sa­ve­zni­i­ka...“ Da ni­je njih bi­lo, za­bo­rav bi za­meo pri­ču o „moj­ko­vač­kom Ter­mo­pi­lu“, ka­ko se go­lo­ru­ka, glad­na i pro­mr­zla cr­no­gor­ska voj­ska pod ko­man­dom Jan­ka Vu­ko­ti­ća, na Bad­nji dan 1916. go­di­ne, is­pri­je­či­la i na moj­ko­vač­kim vra­ti­ma za­u­sta­vi­la si­lu beč­kog će­sa­ra.
Tu stra­šnu gol­go­tu na bra­ni­ku otadž­bi­ne, na moj­ko­vač­koj Boj­noj nji­vi, gdje je bra­njen je­di­ni pro­laz brat­ske srp­ske voj­ske ko­ja je, de­set­ko­va­na i iz­mr­cva­re­na du­go­traj­nim ra­to­va­njem, gla­đu, bo­le­sti­ma i zi­mom, od­stu­pa­la kroz na­me­te pre­ko al­ban­skih gu­du­ra sa ogrom­nom ma­som mu­če­nič­kog na­ro­da da spas na­đe na ja­dran­skoj oba­li, pre­ži­vio je i ta­da još ne­pu­no­ljet­ni do­bro­vo­ljac Ra­do­van Be­ći­ro­vić. I nje­go­va pu­ška je tih kr­va­vih bo­žić­nih da­na plam­tje­la u moj­ko­vač­kim go­ra­ma, po sni­je­gu „mom­ku pre­ko pa­sa“ i ci­či od ko­je se le­di­la i su­za u oku. I on je do­pri­nio slo­mu švap­ske or­di­je na Moj­kov­cu, ali i do­če­kao stra­šni tre­nu­tak ne­prav­de kad su po­bjed­ni­ci mo­ra­li po­lo­ži­ti oruž­je i otadž­bi­nu pre­pu­sti­ti švap­skom osva­ja­ču, po­ra­že­nom i po­ni­že­nim u bo­ju na Moj­kov­cu.
I Be­ći­ro­vić će sa ne­bro­je­nim dru­gim ju­na­ci­ma sa Moj­kov­ca po­tom pre­ži­vje­ti pa­kao austro­u­gar­skih la­ge­ra smr­ti po Ma­đar­skoj i Če­ho­slo­vač­koj, a Moj­ko­vač­koj bi­ci će se vra­ti­ti tek 1927. go­di­ne ka­da je sro­čio ep od go­to­vo hi­lja­du sti­ho­va, ko­ji će za krat­ko vri­je­me po­sta­ti i do da­nas osta­ti naj­ljep­ši spo­me­nik moj­ko­vač­kim ju­na­ci­ma. Moj­ko­vač­ka bit­ka će ina­če, osta­ti traj­na Be­ći­ro­vi­će­va pre­o­ku­pa­ci­ja i in­spi­ra­ci­ja do kra­ja ži­vo­ta i po­red ne­ko­li­ko osme­rač­kih pje­sa­ma (naj­po­zna­ti­ja je „Spo­me­nik na Ta­ri“), on će se še­zde­se­tih go­di­na po­no­vo la­ti­ti pe­ra i te­me­lji­to pre­pje­va­ti pr­vo­bit­nu ver­zi­ju pje­sme ko­ja je, uz osta­lo, sa­da za vi­še od 150 sti­ho­va obim­ni­ja.
Iako je nje­go­va pje­sma isto­vre­me­no i po­u­zda­na isto­ri­ja, to mu ne sme­ta da se raz­mah­ne, a nje­gov pje­snič­ki dar stvar­no za­bli­sta i do­đe do iz­ra­ža­ja uvi­jek kad se oslo­bo­di ste­ga isto­rij­skih či­nje­ni­ca, kad blje­sne nje­go­va ma­šta, kad „oslo­bo­di ru­ku“ i uda­ri po pje­snič­kim ži­ca­ma po­put sta­rih maj­sto­ra, ka­kvi su bi­li Fi­lip Vi­šnjić, Sta­rac Mi­li­ja ili Te­šan Po­dru­go­vić.
Za ilu­stra­ci­ju, evo opi­sa moj­ko­vač­kog raz­bo­ji­šta dan po­sli­je stra­vič­ne bit­ke i po­gi­bi­je dvi­je voj­ske:
Vi­ju vu­ci a la­ju li­si­ce,
Sva­đa­ju se oko me­sa pti­ce.
Ma­gla ne da sun­ce da se gle­da,
Sto­ji ri­ka la­va i me­đe­da.

A Moj­ko­vac i go­re kr­va­ve,
Iz­gle­da­ju pu­sta­ri­je pra­ve.
Gdje su bit­ke i šan­če­vi bi­li,
Mr­tvi le­že, ra­nje­ni­ci cvi­le;
To su šan­ci za­gr­nu­tih lju­di –
Vuk bi gor­ski od stra da iz­lu­di.
Sr­ne ska­ču, ga­vra­no­vi ga­ču,
Kao ne­kad na po­lju Mo­ha­ču.
A Muč­ni­ca pla­če od ža­lo­sti,
Ljud­ske su joj ote­ža­le ko­sti...
U jed­nom pi­smu, bri­ljant­nom krat­kom ese­ju o nje­go­voj po­e­zi­ji, ko­je je 1979. go­di­ne pje­snik Ma­ti­ja Beć­ko­vić upu­tio Ra­do­va­nu Be­ći­ro­vi­ću, po­red osta­log sto­ji i ovo:
„Tvo­ja naj­ve­ća za­slu­ga i je­ste što si sa­ču­vao od za­bo­ra­va mno­ge lju­de i do­ga­đa­je i uveo ih u na­rod­no pam­će­nje. Oni ko­je ti ni­si ope­vao sva­ka­ko ma­nje po­sto­je, a ne­ki po­sto­je sa­mo za­to što si ih ti ope­vao...“
Ako je tač­no da se ni za Tro­ju da­nas ne bi zna­lo da ni­je bi­lo Ho­me­ra, ne­sum­nji­vo je da bi i Moj­ko­vač­ka bit­ka odav­no već bi­la ne­gdje na mar­gi­ni isto­ri­je da ni­je bi­lo ha­dži Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća – Tre­bje­škog, ali i gu­sla­ra ko­ji su ga „po­dr­ža­li“.

Za­kle­tva

Jed­nu od naj­ljep­ših i naj­u­pe­ča­tlji­vi­jih cje­li­na u pje­smi pred­sta­vlja pi­smo – za­kle­tva, ko­ju uoči bit­ke voj­sci upu­ću­je ko­man­dant Jan­ko Vu­ko­tić:
Pa ta­ko vi bo­ga i Bo­ži­ća
I dvo­gla­vog or­la Ne­ma­nji­ća
I ta­ko vi gro­ba Nje­go­še­va
I lju­to­ga ma­ča Mi­lo­še­va
I Gra­hov­ca i Ca­re­va la­za
I ju­nač­ke ča­sti i obra­za
I mra­mor­ja s Ko­ma do Bla­ga­ja
I ju­na­štva Pi­vlja­ni­na Ba­ja,
I ta­ko vi Nik­če­vi­jeh ra­na
I Ko­so­va i vi­do­va da­na
I ta­ko vi srp­ski­jeh gu­sa­la
I ta­ko vas pro­šlost ne gu­ba­la,
Ne pu­sti­te Ni­jem­ce i šva­be
Da Ru­gov­sku kli­su­ru ugra­be...

Po­što­vao i pro­tiv­ni­ke

I ka­ko je, valj­da ni­ko kao on, umio da uve­li­ča, u zvi­je­zde da oku­je ju­na­štvo i sla­vu srp­skih i cr­no­gor­skih vi­te­zo­va, pra­ved­ni­ka i osvet­ni­ka, Ra­do­van Be­ći­ro­vić s po­što­va­njem i uva­ža­va­njem pje­va i o nji­ho­vim pro­tiv­ni­ci­ma:
Ne znam bro­ja ko­li­ko hi­lja­da,
Pa­de s Dri­ne do Moj­kov­ca
gra­da.
Je l’ih bi­lo ne ko­pa­ti gri­jeh,
Po­što ih je za­gr­nuo sni­jeg,
Gdje im ga­vran ko­sti na­ći ne­će
Dok okop­ni i do­đe pro­lje­će.
A on­da će zvjer­ke da ih glo­đu,
A maj­ke se na­dat da im do­đu.
Jad­na maj­ko ne na­daj se si­nu,
Ako ti je pre­ga­zio Dri­nu.
Mla­da lju­bo ti se u dom vra­ći,
Vi se se­stre ne na­daj­te bra­ći;
Đe­ca nek se ne na­da­ju ocu,
Ako im je bio na Moj­kov­cu...